Sve ove poslove mogu obavljati osobe koje su stekle odgovarajuće obrazovanje i profesionalne kompetencije, bez obzira na to da li imaju neki oblik invaliditeta. Naravno, svesni smo da postoje različite vrste invaliditeta i to uzimamo u obzir.

Kada sagledamo sve navedeno, važno je osvrnuti se i na obrazovanje kao jedan od ključnih preduslova za zapošljavanje, koje sa sobom donosi niz prepreka. Kada je reč o osobama sa invaliditetom, veoma mali procenat njih ima visoko obrazovanje. Ipak, istraživanja pokazuju da raste broj onih koji se odlučuju za dodatne obuke, kurseve i različite vidove stručnog usavršavanja i obrazovanja.

Kao jedan od najvećih problema izdvajamo nedostatak psihosocijalne podrške u obrazovnim institucijama, koje su često i fizički nepristupačne, što predstavlja još jednu u nizu prepreka sa kojima se suočavaju osobe sa invaliditetom. U ovom slučaju neophodno je sistemsko rešenje koje će mladima sa invaliditetom omogućiti da ostvare svoje pravo na obrazovanje i, uz odgovarajuću podršku, istraju na svom obrazovnom putu.

A onda, hipotetički, dolazimo do sledećeg koraka – zaposlenja. Govorimo sada o idealnim uslovima: mlada osoba sa invaliditetom odlučila je da se profesionalno usmeri i obrazuje za jedno od zanimanja u IT industriji, stekla diplomu i spremna je da se uključi na tržište rada, ravnopravno sa svim ostalim kandidatima, bez obzira na to da li imaju invaliditet.

A onda se na trenutak vraćamo u realnost, kako bismo ukazali na nove prepreke sa kojima bi se ova mlada osoba mogla suočiti, ovog puta iz ugla pristupačnosti. Ponovo se možemo susresti sa različitim vrstama prepreka – fizičkim, komunikacijskim i društvenim – u zavisnosti od vrste invaliditeta.

To uključuje i određene predrasude poslodavaca prema osobama sa invaliditetom, kao i nedovoljno poznavanje njihovih sposobnosti i mogućnosti. Prisutan je i strah da ove osobe možda neće biti jednako produktivne kao osobe bez invaliditeta. Takve predrasude i nedoumice mogu se prevazići jednostavnim upoznavanjem, otvorenom komunikacijom i međusobnim informisanjem.

Na kraju, kao primer dobre prakse u zapošljavanju osoba sa invaliditetom možemo navesti i našu kompaniju. Trenutno su u našem timu dve mlade osobe sa fizičkim invaliditetom, koje koriste invalidska kolica.

Tokom razgovora za posao trudili smo se da se što bolje upoznamo i razgovaramo o uslovima koji su im potrebni za rad. To je sa naše strane zahtevalo određena razumna prilagođavanja, kao i obezbeđivanje potrebne opreme.

Ove mere uključivale su i prilagođavanje radnog prostora, kao i mogućnost rada od kuće, koju, naravno, imaju svi naši zaposleni. Pored toga, bili smo u stalnoj komunikaciji sa Nacionalnom službom za zapošljavanje, gde smo dobili sve potrebne smernice u vezi sa procesom zapošljavanja osoba sa invaliditetom.

Zaista verujemo u potencijal naše industrije da bude i ostane oblast koja pruža priliku svima koji imaju afinitet prema ovoj oblasti, bez obzira na različitosti i druge lične karakteristike. I sami smo već deo te značajne promene i verujemo da možemo doprineti tome da IT industrija bude još otvorenija i pristupačnija svima.